Juče mi je bio sportski dan.

Ko kad si na dijeti pa imaš vodeni dan ili voćni. Samo što uživaš. I smeješ se. I kliberiš se. I entuzijasta si (za razliku od dijete), jer duva uragan a ti nemaš jooooolinu već neku kitajsku lopticu. I saviješ se dvetriiljadetristasedamosam puta. I sve to napolju. S ljudima koje voliš, a ne stižeš da viđaš, jer ste odrasli. A kad padne mrak, i ne vidiš čak ni tu naranđastu kitajsku lopticu, drugarski spakuješ astal i mrežicu, pa lepo uđeš u tuđu kuću koju voliš kao svoju, u tuđu "kujnicu" u kojoj znaš gde stoje čaše, a tamo tuđa majka koju voliš skoro kao svoju postavila sto...džigerica u saftu...mmm...koju ne smeš da jedeš, al zabole te. Guraš se oko lavaboa a ima mesta. Vodu ostaviš da teče posle pranja ruku. Voda ti teče dok pridržavaš peškir i misliš na džigericu. Kad se najedeš, drpiš malo 'leba da omažeš tanjir. Doza za "na oči". Posle gledaš svoju reprezentaciju koja igra pametno kao tuđa. I vičeš, i smeješ se, i kliberiš se...a ne vidiš na oči od umora, obrazi ti crveni od vetra, a u glavi odjekuje ping-pong, ping-pong...

Vratiš se kući posle deset sati, a niko te ne pita "dal'imaš kuću". Padneš u krevet. Gong.

....

Volim nedeljnu krajiku. Nije da krajika ne može da se jede i drugim jutrima, ali nedeljom ima poseban ukus.

Volim nedeljne ručkove. Nije da ne možeš posle njih da završiš u crnoj hronici, ali...nekad lepo razgovaraš, punim ustima, i piješ vranac, i kucneš se.

Jer smo odrasli...a i deca. Živeli.

You can never hold back spring
You can be sure that I will never
Stop believing...